Данас је неки погрешан дан. Погрешно место. Данас ти је била дужност да своје мале матуранте пратиш на екскурзију. И данас си се први пут оглушила о задужење. Кроз месец дана све њих, међу њима и свог Милорада, требало је да испратиш у средњу школу. Ниси сачекала да видиш како су лепи и поносни у својим матурским мајицама.
Друга столица, лево од компјутера, остаје да чува успомену на тебе, скромну, нечујну, ничим наметљиву, безазлену душу, онакву за какве се каже да ни „мрава нису згазиле“.
Док је нас који смо са тобом делили воду, кафу, ратлук, папир и шта год би се нашло, а о чему си ти водила рачуна има ли, по навици ћемо погледкивати кроз прозор и несвесно чекати да се промолиш на стази испод старих кестенова, носећи дах брдске свежине и исконске природности.
Последње чега се сећамо, а да си ти својом руком написала словима „под конац“ јесте твоје име на списку за излет колектива. Зарадовала си се као дете, а онда уз замишљени поглед и сасечени дах изустила: „Ако будем жива“. Навијали смо за тебе, Биљана, али математика, та твоја тачна наука, није била на твојој страни данас.
Опрости ако смо те икада повредили. Ти то сигурно не би рекла, тек би за свој грош пустила сузу и нечујно је попила. Опрости, и сама знаш да нас лудо време и његови прохтеви лако увуку у свој бесмисао и неосетљивост, па заборавимо човека и сврху, а опаметимо се, и то на кратко, тек када се ништа више не да поправити.
Шта год је било спорно и упитно, обрати се Биљани. Једним погледом на распоред часова знала си да све преметнеш и поставиш на најбоље место. Свако слово, датум, радну недељу надзорисала си као да мораш. А ниси, само ти је то било у природи да уочиш и опоменеш. Контролни, писмени, допунске, додатне…хладна кафа и комадићи пецива које си као птица грицкала чекали су некада до два поподне и дуже. Није ти сметало, школа је било место где си радо остајала и са уживањем.
Дневни редови за све и свашта, до детаља осмишљени, остали су за тобом, неиспуњени. Ти јеси све важно планирала. Само ову тачку дневног реда ниси. Њу је дописала виша сила, ми је не разумемо. Тачка мучна, неправедна са суманутим следом где се онај коме није време прогура у први ред. Теби није било време. Јер ако ти ниси исправно живела, скрушена као најдивнија хришћанка, онда не знамо ко је. Ваљда си таква Богу била по вољи па ти се обрадовао.
Али, своју си сврху испунила. Три своја дуката остављаш свету и љубав према дому и роду, до задње снаге. Не знамo да је неко тако био поносан на своје порекло. Једном си рекла да кривину на свом носу никад не би променила јер је она породична црта која је неспорни доказ чија си и ко си. Прохтевала ниси. Све што си имала рачунала си за дарове Божје од којих не би требало веће тражити. Знамо да одлазиш задовољна и чиста, пред Богом и светом.
Нађи рај где год да си и чувај нас.
Колектив Основне школе „Марко Пајић“ Вича
