Како јесен бане, сваког 26. септембра, а сада по 21. пут, у част његовог величанства – језика, ми, петаци,шестаци, седмаци, осмаци обележили смо Европски дан језика. Мали јесмо, да ли смо довољно Европљани, то не знамо, што се нас тиче, јесмо! Шта нам фали?! Знамо језик шта је, знамо их набројати више од десет европских, знамо чему служи, знамо који господари, знамо се почудити накарадним називима језика за које чули нисмо, знамо исплазити језик кад не разумемо ни реч, знамо имитирати туђи изговор, ехххееееј! Свашта ли ми знамо! И знамо да је 2001. године Европски савет прогласио баш 26. септембар за Европски дан језика, славећи њихову аутохтоност, разноликост, богатство, високо ценећи мултикултуралност, поштовање говорника сваког језика. Знамо и да их је око две стотине само у Европи, и да је то тек три процента белосветских језика. То до сада само петаци нису знали!
Данас смо бирали мудре и корисне промисли врлих људи сваке расе и „феле“ из прошлости, срицали на језику на ком су написане, те на енглеском, не бисмо ли им освојили смисао, ломили језике, лупали шаком чела и клупе. Овај, брееее, како беше…јој, знам то…а није, мммм…мммм… неее, ћути ти, знам ја, овако иде…
И беше нам лепо. Велике смо законитости живота спознали, открили Алексу, малог великог експерта за „инглиш“, тумаче и тумачице генијалних сентенци (нагласак на осмакиње), а не заостају ни искуством потковани шестаци…
Јесте да ће лепота спасити свет и што буде, биће, али највицкастија беше нам крилатица Коко Шанел: „Nothing is impossible, I am possible“. Живео нам српски, енглески, француски, живели сви који вам падну на памет! Језици!
Данијела Шундерић
