„Од кестенова, пак, госпођо, видите, нема ни трага. То је зато, госпођо, што кестенови немају своје успомене.“
Данило Киш, Рани јади
Данас је нашу школу посетио Лука Пиљагић, самостални драмски уметник из Београда, са којим смо имали част да сарађујемо и протекле школске године. Овог пута извео нам је представу „Рани јади“, за коју је инспирацију нашао у истоименом књижевном делу Данила Киша, тачније у причама „Улица дивљих кестенова“, „Човек који је долазио издалека“, „Дечак и пас“ и „Еолска харфа“.
Читав један школски час провели смо, такорећи, у потрази за изгубљеним временом једног вечитог дечака. Ходали смо улицама непостојећих дивљих кестенова, корачали кроз непрепознатљиву собу у којој је Андреас Сам провео детињство, помагали му да евоцира успомене, трагајући за тренуцима спокоја и безбрижности пре Другог светског рата и погрома Јевреја, који су заувек однели његовог оца, школске другове, познанике, па чак и Динга, кућног љубимца и верног пријатеља… Сазнали смо да без трага нестају сви они који живе без успомена, без обзира што су оне варљиве, и сви они без сећања, иако сећања бледе. Сазнали смо да се иза громогласног смеха крију тешке животне приче, а да је рат суров, да односи животе недужних и доноси неке ране, преране јаде, недаће и проблеме. Такође, сазнали смо да најобичније бандере могу заменити еолску харфу, само ако се препустимо машти.
Зато, ако некада, у врелим јулским данима, поред прастарог друма, наиђете на суву, напуклу електричну бандеру, прислоните уво и ослушкујте звукове времена, мелодије које допиру из прошлости и предсказују будућност. Само пазите, немојте да вас неко угледа! Јасно вам је – за разоткривање пред самим собом, неопходна је самоћа!
Милица Милошевић, професор српског језика и књижевности
