Контакт: 032/864-001 / osmarkopajic@gmail.com

Историја једног школског звона

Историја једног школског звона

Бајковита  прича о школском звону  ОШ ,,Марко Пајић“ у Вичи,  почиње у Вршцу, родном месту наставника биологије,  и дугогодишњег радника наше школе, Чедомира  Лалића, који нам ју је испричао. Не жалећи време, наставник Чедо причао је, а ми смо пажљиво слушали и бележили.

Звоно је изливено у Вршцу 1887. године по наруџбини брачног пара Јоксима Маричића и Смиљке Маричић. На звону је са унутрашње стране записано: ,,Јоксим Маричић и његова жена Смиљка поклонише ово звоно школи за спомен свога сина Саве“.

Бурна времена српске прошлости брзо су текла, а звоно је остајало и постојало…

Почиње Први светски рат… Аустроугарска војска скида звона са школа и цркава, са светиња, у ратне сврхе, са циљем  да  их излије у топовске цеви. То би се догодило и са звоном наше школе, али га је једна бака, ћерка овог села, Милуника Маричић, скинула и закопала у земљу. Храбри подвиг Милунике, а то име и носе хероји, сачувао је звоно и  очувао симбол једне школе, али и симбол једне епохе. Када се рат завршио, звоно су мештани Виче ископали и вратили школи.

Почетком двадесетих година 20. века сељани су сакупили прилог са намером да изграде цркву. Међутим, заслугом тадашњег учитеља,  Александара Суханова, прилог је искоришћен за изградњу школе, а црквене власти су подржале градњу. Године 1932. изграђена је и црква, као захвалност за прилог намењен изградњи школе,  светињи се  поклања    звоно ‒ симбол опстанка, симбол просвете и вере.

Године 1980,  на обележавање стогодишњице  постојања школе, црква је звоно вратила, као поклон школи,  а за њене потребе изливено је ново. Звоно се вратило тамо где је првобитно било, у својој матичној кући, сада носећи и дух православља у себи, судбином која га је везала за цркву у Вичи.

Данас, ово звоно стоји на главном  улазу школе, а заменило га је електронско. Причу о њему не заборављамо јер је поклон, јер га је бака Милуника сачувала од непријатељске војске, јер су се њиме школа и црква међусобно помагале, јер представља симбол наше мале, вековечне и неуништиве школе.

 Школски библиотекари

1 Comment

  1. Vesna lazović 2 године ago

    Hvala za ovako divnu objavu i sve što sam u mojoj bivšoj školi naučila. Posebna zahvalnost nastavniku Čedu što nas je sve podsetio i da drugima to bude lep primer.
    Vaša bivsa učenica, praunuka bake Milunike Maričić, Vesna

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*