Ти који никада ничим ниси штрецао ни себе ни друге, својом смрћу сада си то први и последњи пут учинио.
Зар си сметнуо с ума да су септембар и нова школска година пред нама? Колико је решења о задужењу запослених чекало да их напишеш.
Твоје упокојење десило се лако као сто си и живео. Баш личи на тебе. Да је неко други на твом месту ти би рекао: “Шта ћеш”, сочно опсовао, “такав је живот”…
Био си мајстор смеха. Не слутиш колико је свако од нас, твојих колега, пожелео да се насмеје као ти, из дубине душе, грохотом Деда Мраза. “Да ми је да се једанпут насмејем као Димитрије” говорили смо.
Испружене руке, уз твоје “Хај, шта се ради, екипо” поздрављао си нас изјутра, а ми зачуђени одакле ти толики оптимизам, дизали руку и нешто промрмљали.
Био си посебан сој. Свет за себе. Тешко се сетити неког сличног. За све си имао решење и онда када је закон остављао рупе и недоумице ти си их тумачио по свом, потпуно сигуран у свој суд – то је тако, нема говора.
Фалиће нам твоја ведрина, посебан смешни начин справљања твоје омиљене Бонито кафе, у џепу бритва за све, а посебно за резање твојих омиљених јабука.
Опхрвани обавезама, морањима и теретима стварним и оним умишљеним, често смо ти говорили у лице, а и иза леђа “благо њему”. Јер тако је изгледало. Скоро четрдесет година стажа, још чио и окренут животу, ведар, имун на мрзовољу и бриге, пензија по Митровдану, када је твој рођендан. Завидели смо ти, не са лошом намером, на благостању које те чека. Нажалост, сада је јаснија мисао Старог Катона која каже да ни о чијој срећи не би требало судити до последњег дана живота.
Остаје нам у сећању слика тебе како око поднева, с торбом у руци, натронтан одећом и по летњој спарини одлазиш у трезор. Чувена интерна фраза – оде Дмитар у трезор.
Породицу си обично скривао од свакодневних ћаскања са нама. Тек некад поменуо би моја Домка и тај тон говорио је јасно да ти је била све и свја. А на ћерке си гледао као на два драгуља који те обасјавају неизмерним поносом.
За живота давао си нам пример да је могуће живети једноставно и безбрижно и да ће све бити како буде.
Твоје упокојење направило је заокрет и показало да онај задњи дан некад дође пре времена.
Желели смо да те у име твог одласка у мировину испратимо свечаном вечером, поклоном, весељем. Уместо тога, још неверујући, пратимо те с тугом и празнином у вечни мир.
Збогом , Димитрије, нађи свој трезор тамо где си сада, а ми, твоје колеге, ми ћемо те сигурно памтити.
Колектив Основне школе “Марко Пајић“ Вича
