„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика… Јер, народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.“
Завјештање језика, Стефан Немања
Непуних месец дана након прославе Савиног лика и дела, започињемо разговор о значају матерњег језика речима Стефана Немање, тј. завештањем које је оставио своме сину, српском просветитељу, књижевнику и архиепископу. Још од времена Светога Саве, који је ћирилицу увео у фрескописање, од његовог превода Номоканона, преко најзначајнијих српских историјских докумената, какви су били Мирослављево јеванђеље и Повеља Kулина бана, у свим српским земљама у употреби је било искључиво ћириличко писмо. Временом је ћирилица постала споредна, занемарена и потиснута до саме ивице нестанка, а о њеном значају је потребно говорити више него икада. Поводом Међународног дана матерњег језика, који се почев од 2000. године обележава 21. фебруара, ученици 5. и 8. разреда истакли су, кроз различите наставне и ваннаставне активности, важност ћириличног писма и српског језика.
Ова тема нарочито је блиска нашим осмацима, који су се током првог полугодишта бавили историјом и развојем српског књижевног језика, да би потом спознали богатство народног говора кроз уочавање особина различитих дијалеката. Разговарајући о особинама савременог језика, ученици су дошли до закључка да је подложан променама и различитим утицајима; Због тога су се потрудили да за савремене туђице, које свакодневно користе, пронађу што адекватнију домаћу реч, свесни тога да су се неке од страних речи толико одомаћиле у нашем језику, да их не доживљавамо као туђе.
Ученици петог разреда, бавили су се језиком из другог угла, проучавајући народну књижевност и кратке говорне облике (брзалице, питалице, загонетке и пословице). Посебну пажњу привукли су им архаизми, старе речи које више нису у употреби. Такође, ученике су забавиле језичке игре са пословицама, изговарање брзалица и одгонетање загонетки. Заједничким трудом и радом дошли су до закључка да се највеће богатство, изворна лепота језика, мудрости и духовитости нашег народа крију у усменој књижевности.
Порука свих ваннаставних и наставних активности била је да заједничким снагама треба да савладамо, најбоље што умемо, свој матерњи језик: читајући добре писце и служећи се нормираним језиком кога учимо из наших граматика и Правописа српског језика, не заборављајући притом какво се благо крије у народном говору.
Милица Милошевић, наставник српског језика и књижевности
