Контакт: 032/864-001 / osmarkopajic@gmail.com

Последњи пут с Дневником на јутрење

Последњи пут с Дневником на јутрење

Тридесети септембар! Данас наша школа обележава дан који још нико засигурно није уврстио у дане за обележавање. Дан за који нисмо веровали да ће сванути. Причало се, припремало, вежбало, сучељавала се мишљења, али, биће то тамо некад, неће то нас стићи.

Данас, елем, испраћамо у прошлост папирни дневник, симбол просветарског позива.

Слика наставника са дневником, неких година црвеним, неких плавим, искрила је у мојој дечјој жељи да тај носач будем ја. Јер на небу је био бог, тик испод, на земљи величанство – наставник са дневником.

Ах, тај дневник! Мерило свих мерила на свету! Шкриња награђених успеха, преки суд ђачке лењости и несташлука! Знак узбуне и озбиљности, обавеза узорног владања за ученике, гарантија немирних лептирића у стомаку кад се окрећу листови прозивника…хоће ли се намерачити на „Ш“ или ће ићи „напослено“. За наставнике велики, тврдоукоричени плави правоугаоник који их чини већим у сопственим очима, штити, даје на цени, усправља кичму, подупире поносом.

Највећа почаст за ђака била је када му наставник заповеди  да однесе или донесе дневник. Тада би веровао да носи неку врсту Светог писма, ходом обазривим и свечаним. Има ли величанственијег задатка?! Са таквим виђењем било је јасно да ће само то дати смисао мом животу. Чинило се недостижним. Да ли ће ме стрефити таква милост неба да некад својом руком везем модрим мастилом професорске кривуље у блиставо беле рубрике, као лед глатких  листова? Хоће ли неке нове радознале очи, као некад моје, зурити у златасти шиљак пера које лети горе-доле и бележи одсудну одлуку- обрада, утврђивање или, далеко било, провера?

Мој целоживотни сан се остварио. Та свемоћна књига доспела ми је у руке. Збуњена, нисам знала шта бих са њом. Променила сам страну. Са ове стране брда дневник више није био оно што ми се чинило да јесте са оне друге стране, дечје.

Не знам тачно шта је био. Често обавеза више, брига јеси ли уписао ово, требало је то и то, напомени оног да упише оно. А тек дани најаве доласка инспектора у контролу дневника „ових дана“! ,,Проверите да ли сте у записницима констатовали да је Одељењско веће једногласно утврдило…је ли све у реду у мршавим дневницима“. ,,Јесам, јесам“ -сабирам у себи- ,,само још да…“ А опет, ко зна шта још фали?! Јер сигурно нешто фали! Увек нешто фали! ,,О, боже, а шта ако инспектор замери што су планиране писмене провере уписане римским, а не арапским цифрама, или што су арапским, а не римским…какву ли ће меру изрећи?“ Кад метеж прође, а увек прође како је најбоље, одахнем као осуђеник управо избрисан са списка за одстрел. И тако годинама. Саживи се човек са немирима, обавезама и кад нестану у облику на какав је навикао, нешто га грицка, неко недостајање.

И тако, рекоше од понедељка без папирног дневника. Питам од ког понедељка. Од следећег понедељка. Па како од следећег, почињем да сумњам шта је то уопште „следећи понедељак“. Зар сад кад сам уписала све што се уписати може, сад кад ми се осладило?! Знам ја, све смо то договорили, усвојили, увежбали, али, некако чинило се неће то још. Чудесно је то електронско чвакање, смајлићи, тужићи, све тачно и прецизно као Дарвил. Па ипак.. Жао ми плавца! Кога сад да носим,шта ћу са празним рукама док крећем ка учионици? Као да сам нешто заборавила, као да сам у пижами ушетала уместо у хаљини. Шта ће бити са мојом кичмом? Ко ће је подупирати? Хоћу ли бити видљива својим ученицима или ће ме од њих сада разликовати само боре и троми ход?

Чудна сам ја сорта цара Радована. Засузим и на лепоту ситних ствари. А сада, ето, и на дневник, тврдокорну, уштогљену, гломазну бележницу!

Збогом, мени најдража плава легендо!

Данијела Шундерић, наставник у ОШ „Марко Пајић“ Вича

 

0 Comments

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*