Контакт: 032/864-001 / osmarkopajic@gmail.com

130 година од рођења Иве Андрића!

130 година од рођења Иве Андрића!

Шта је једна књига, па и најлепша, кад човек зна да постоје толике стотине и хиљаде других књига?

У октобру ове године имамо два значајна повода да се сетимо великог српског писца и дипломате – навршава се 130 година од рођења Иве Андрића и 61 година откако је добио Нобелову награду.

Ученици осмог разреда Основне школе „Марко Пајић“ су се тим поводом поново подсетили Андрићеве биографије, његових записа о улози књиге у раном детињству и разлога због којих се определио за пут уметности, као и дела која су предмет проучавања у вишим разредима. Сви ученици су добили индивидуална задужења и издвојили поучне мисли великог писца, након чега су, на часу информатике, а уз помоћ наставнице Иване Басарић, извршили припрему материјала за штампу.

Прочитајте неке од цитата који су се нашли на нашем паноу:

„Свака срећа и свако постојање могу се сваког трена претворити у нешто што је противно од њих, а то их и чини тако несталним и – тако дивним и драгоценим.“

„Страшно је гледати свуда око себе мрко и хладно наличје света, слушати тај глас неумитне осуде, и осећати се као човек који је потпуно у праву, а потпуно немоћан против свемоћи неправде.“

„У свему што људи стварају и подижу кружи новац, невидљиво као крвоток у телу, али пресудно за човека и све што је човеково. То даје људима и стварима изглед и значење, и свему одређује век и трајање. Једне држи у животу и подиже да се гранају и цвату, а друге напушта да се суше и пропадају као усахло дрво.“

„Али младост налази снаге и времена за све. Јер млад човек не види краја ни својој снази ни свом времену.“

„Мајка воли своје дете толико да уз њега заволи и оне његове особине које не одобрава у души.“

„Ми и не знамо колике снаге и какве све могућности крије у себи свако живо створење, и не слутимо шта све умемо. Будемо и прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити. То се открива само у великим и изузетним тренуцима…“

„Уметност је несигуран позив који нити храни нити брани оног ко му се ода.“

„О највећим и најтежим стварима свога живота нико не воли да говори.“

„Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде!“

„Мали људи, које ми зовемо „деца“ имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи забoрављају. Управо, губе их из вида. А кад бисмо могли да се спустимо натраг у детињство, као у клупу основне школе из које смо давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим углом, ти болови и те патње живе и даље и постоје као свака стварност.“

„Напослетку, све чим се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови сaмо дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране.“

Милица Милошевић, професор српског језика и књижевности

0 коментара

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*