Контакт: 032/864-001 / osmarkopajic@gmail.com

Обележили смо Дан просветних радника

Обележили смо Дан просветних радника

У Србији се Дан просветних радника обележава 8. новембра. Тим поводом наши ђаци су, гле чуда, заменили наставнике! Они најискренији прошаптали су да није довољно стати пред таблу, па бити наставник! Зар је неко мислио да је то тек тако? Са свих страна се чује: „Ма, тишина тамо!“„Не могу му ништа!“„Богме, није њима лако!“ „Зар сам ја за ово учио толике године?“ И оно Јеленино, наизуст казано: „Мало сам ја плаћена за ово што радим!“

Замена улога дала је очекиване резултате! Научило се тек понешто, увидело много, а смејало и више него што приличи једном озбиљном часу.

И као у оној Антићевој песми „Плави чуперак“, којом се бавила седмакиња Маријана Главоњић, наши ђаци тог дана измешаше све и свашта: роткве и ромбоиде, ноте и пирамиде, лептире и градове, спортове и ручне радове, тропско биље и старе Грке… Баш нису знали шта ће од муке! Додуше, не од заљубљености, већ од слуђености овим професорским позивом. Јер… Наши су ђаци мислили да је доћи на час и више него доста.А припреме? Па на то су поједини, част изузецима, заборавили! Зар не чуше толико пута ону стару: „Три часа и већ су код куће!“ А шта те код куће чека?Све сама папирологија, дигитализација и администрација…родитељски састанци, појединачни доласци и пројектизација, записници и евалуација. На све то стандарди и индивидуализација!Али, ко воли, нек`  само изволи! Мора бити да је права уживанција!

Из угла наших ученика било је баш овако: Они најмлађи стоички су понели највећи терет – чувену комбинацију одељења првог и трећег и другог и четвртог разреда, са којом се у коштац не би могли ухватити ни много спретнији. Ипак, прваци су савладали сва слова, а трећаци их заједно са њима обновили, као и све друге наставне јединице, што би за почетак било сасвим довољно. Напослетку, остаје им нада да су њихови учитељи адекватно награђени за рад у овако духовитим предузећима, основаним у многим селима широм Србије.

Петаци су, коначно ослобођени свих комбинација, на часу математике утврђивали мерење и једнакост дужи, задавали просте и сложене примере, пратили рад својих другара и покушавали да објасне где су погрешили. Они, међутим, не слуте да ће претходно поменута духовита предузећа, сасвим сигурно, проширити своју делатност, те ће у њима, ускоро, и сами бити ангажовани са професорима предметне наставе. Сада, потајно завиде, можда, малом Стевану Раичковићу, који се, оно јест` за време Другог светског рата, лудо забављао на обалама завичајних река, ослобођен школе, не марећи ни за то што је неретко био принуђен да заради за кору хлеба! Јер школа је ипак школа, а без ње – живела слобода!У окупираној држави!

Шестаци су конструисали троугао и објашњавали поступак конструкције. Анђела је пратила рад друга Немање, опомињући га да је објашњење поступка неопходно.  Владан је замишљено посматраосвог саборца, размишљајући, можда, о научнику са смиљанског потока, Николи Тесли, који је на плочнику будимпештанског парка цртао кругове и замајце осмишљавајући рад наизменичне струје.И то ћутке, не дајући пет пара за објашњења својих поступака! Па све и да је био луд, као што је помислио колега Сегети у том тренутку, осветлио је читаву земаљску куглу! Ћутке!

А осмаци, они су формирали тестове знања за утврђивање линеарних једначина са једном непознатом. Са само једном непознатом! А живот, то вам је брдо непознатих! То вам је страшни колумбар, о коме је говорила Јелена Ковачевић… она зла авет пред коју стајете исцрпљени од бежања, на крају свог животног пута, не слутећи да је морско чудовиште желело уместо смрти и несреће да вам додели бисер – симбол мира, благостања и радости. Живот… то је пропуштена прилика Стефана Роија и вечито одгонетање света који нас окружује, са крајњом спознајом да нема одгонетке. Живот, то је трпљење, са којим се упознајете још када чујете за објекат у четвртом разреду основне школе. Живот… то вам је и лоша срећа из народне приповетке, стара крезуба девојка, додељена на рођењу добром и вредном брату. Живот… то је, такође, и добра срећа, лепотица која преде златну жицу, на рођењу дата оном другом, лењом и незаинтересованом. Живот… то је, сложили су се осмаци, оно што вам је доделио Усуд. Онако, по његовом ћефу. Ко вас пита да ли је фер?

Живот… то вам је и оно Ратково: „Објасни зашто се смејеш, када ништа није смешно!“ И „Пожурите, остало је још мало времена!“И оно помало дрско: „Ћути, седи и ради!“ на које смо научени од малих ногу.

Али, живот… живот је и када математика научи деветогодишњака да множи љубав и дели добро са најближима. Живот је и ритам у ликовној уметности,оно што ствара утисак кретања и динамичности у уметничком делу… понављање истих облика и шара, смањивање светла и сенке и смењивање боја… А уметник, у инат Усуду, можда би могао облике и шаре распоредити по сопственом ћефу, само уколико добро зна шта од свог дела жели!

Живот је и након овако напорног радног дана миран сан и једва чекање распуста! Оног зимског што су нам продужили, и оног летњег, од пуна два месеца, само за уживање сазданог. Тако бар кажу они који мисле да све знају!

За крај само још ово. Док жељно ишчекујете први одмор, добро размислите и искрено реците бисте ли поново били у нашој кожи.

Милица Милошевић, наставник српског језика и књижевности

0 Comments

Leave a reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*